U tom trenu, sve je iznenada stalo,
kad sam ga prepoznala kao da je nebo vikalo.
Njegov pogled, beskrajna dubina bez dna,
k’o da plešu tama i svetlo, u tom jednom trenu jave i sna.
Srce je vrištalo, telo bežalo,
ali u tom zamrznutom trenu duša je stajala.
lako sam pojurila, bežeći od onog što boli,
taj trenutak je ostao zarobljen u meni…
Bio je to sudar vatre i hladnoće,
al ostala sam tiho, kao da zvezde me nose…
Na vratima ništa ni reč, ni slutnja, ali srce je dalo signal,ono je počelo da lupa…
Tišina tada bila je ključna.
Stajao je tamo, običan svoj, a ja sam osetila:
,,ovo je nekad bio moj dom, moj broj”!
Taj tepih, tišina u zidu.. sve mi je šaptalo:
„Tu si… u krugu, u vidu.”!
Ustala sam lagano, kao senka bez snage,
u rukama knjiga, al’ u grudima drhtaji blagi.
Predala sam je njemu bez daha, bez reči,
a vreme je stalo… sve u meni je krenulo peći…
Pojurila sam bežeći iz njegovog sveta iz tog sna,
dok je on ostao sa knjigom u noći što je bila preduga.
Ali taj tren,kao munja zauvek me je označio,
jer u njemu sam shvatila koliko nas je sudbina zauvek povezala.
Njegove reči:,,kuda žuris” bile su melem,
ali strah u meni tada,bejaše hladan,leden.
Nisam se od pogleda treznila cele noći,
kao da me je neka nevidljiva nit kosmosa,
vezala bez moje moći.
U tom plamenu ostala sam izgubljena,
a ipak potpuno sa njim spojena.
A onda je sve pocelo,karma tiho da se tka,
nevidljivim nitima što sudbine spaja
i lomi nas na dela dva…
Čvorove što vežu srca polako da otpetljava.
I dok smo mislili da se život sa nama poigrava,
svaki pad je bio lekcija.
Kroz lomove smo naučili da svaka pukotina duše,
krije snagu,od samog neba darovanu.
Od Gospoda blago što nas je vodilo,
kroz bol i tišinu gde srca je spajalo.
Svaka rana,svaka suza što je padala,
bila je putokaz,što svetlo nam je davala
Jer lekcija je bila,da pronađemo deo što biću nedostaje,delove sebe izgubljene,
da bi danas bile duše koje su u vremenu ispunjene,
pod kosmičkim svodom cele i jedinstvene!