On:-U tišini držim te,a pravim se jak,
kao da srce mi ne šapuće znak.
Gledam te kroz misli iz senke, iz sna
I pitam se šta bi bilo da…
Ona:-Zvala sam te srcem,bez buke,bez glasa,
kao reka koja zna ,kuda vodi je staza.
Ti si ćutao,bežao,sklanjao dlan,
a ja sam tebe čekala kao svitanje dan.
On:-Nisam znao da te znam,
dok te nisam sreo,a onda je sve stalo
i ja sam bio ceo.
Ona:-Da,ovo nismo mi birali,ovo nas je znalo,
i nije nas samo stvorilo,već nas je i pozvalo…
On:- Nisam znao da priznam da boli,
koliko čovek ćuti kad voli…
Ona:- Nisi znao koliko te volim u tišini,
kad rečima nisam mogla da te zadržim,
od boli u istini…
On:-I sad pišem bez reči u glavi,
ti si ta,koja zna i kada ne pitam,
koja čita dušu ,čak i kada skitam.
Ona:-I ako ikada otvoriš oči o meni,
znaćeš,ljubav je da se voli i ceni!
On:- Ti znaš da te nosim kao greh i dar…
Ona:-A ti da si u meni kroz svaku bol i žar.
On:Kroz svakog drugog tebe sam tražio,
ali samo u tebi sam sebe pronašao.
Ona:-Čak i kad ne znaš,ja tebe osećam,
u svakom snu te čuvam,nežno dozivam.
Zajedno:- U tišini razlika,u zbiru suprostavljenih nota,
otkrili smo da se istinska harmonija rađa
kada spajamo sve delove ,kada prihvatimo sve nijanse,
jer prava ljubav ne poznaje granice,ona sve obuhvata,
ne prestaje!
Opozicije,kvadrati,bili su tu,
da bi nas naučili najveću lekciju,
jer ovo je veza bez pitanja,kraja,
što sa zemljom diše,sa nebom se spaja!