Secam se i toga da je izgledalo kao da se samo nebo nad nama nadvilo. Sećam se i kada je plamen ljubavi počeo da gori,a mi jedno pored drugog zoru smo dočekali. Sećam se i noći,tog magičnog poljupca,još na vratima jedno drugom smo se predali. Kad prodirući jedno drugom u dušu,bez maski smo stajali…Ja u oblacima,ti na dnu,još tada u strahu da mozda jednom,više nećeš biti tu. Sećam se i dana kad rekla sam ti:,,Deca će nam biti sjajna”. U čudu si me slušao,kao da je sve to samo još jedna naša tajna. A ja u čudu,da li je java ili san,jer sve što sam intuitivno osećala je,da si mi Bogom dan. Sećam se i noći,onda kada i teško je bilo,Kada se i crno nebo nad nama nadvilo.Kad u svom bolu,čekajući da ćeš jednom možda doći i reći: ,,Ništa nije prestalo,jos od one noći”. Iako razdvojeni,u univerzumu jakom niti povezani,jedno drugo,naučili smo najveće lekcije života, silom Božanske ljubavi,koje nikada ne bismo naučili,da jedno drugo nismo duboko voleli. I milioni života bi pričali tajnu,kako magično je bilo,kako jedno drugom su pripadali,i da jako su se voleli.